Tema Kosova i Metohije, pitanja problema, rešenja, prošlosti i budućnosti je gotovo svakog dana s pravom u srpskom javnom i medijskom prostoru. To nije za nas Srbe političko, geopolitičko pitanje, za nas je to pitanje postojanja i smisla postojanja. Deklarisanja i osećanja emotivnog karatera moramo na naš način preurediti, kako bi najpragmatičnije uspevali odolevati iskušenjima velikim koje sa sobom nosi buran 21.vek. Breme koje smo nasledili iz poslednje godine 20.veka, zulum i nesreću pretrpljenu 1999.godine, sveže naše misli u stradanja, u teskobu, poteškoće u borbi za očuvanje korena i mesta odakle smo nastali kao država i postali nacija, naše i ničije drugo, Kosovo i Metohija.
Sa ovim saznanjem i spoznajom svakog Srbina a imajući u vidu snage i koje svetske sile („zapadne“) očigledno misle drugačije od nas po ovom pitanju, moramo mudrošću, ako ne možemo silom, da postavimo osnov sa kog neće nas posmatrati kao krivu i grešnu stranu koja hoće neko nešto da zauzme ili uzme. Mi nikada to je celokupnoj svetskoj javnosti poznato, nismo bili strana koja pretenduje na bilo čiju tuđu teritoriju ili da zauzme nečije kulturno nasleđe, šta više, suočavamo se sa bestidnom krađom i otimačinom našeg nematerijalnog civilizacijskog nasleđa od uglavnom svih suseda. Mi kao stara i utemeljena država nemamo komplekse novostvorenih i neostvarenih nacija, daleko manje bitnih po bilo kom pitanju u svetskim okvirima od nas.
Naprotiv, zalaganjem u poslednjoj deceniji postižemo da se o ovoj suštinskoj stvari razgovara na najvišem nivou uz uvažavanje nas kao faktora koji je spreman za dijalog uz osvrt da mi ni po koju cenu ne želimo da uvažimo silom oteto od nas, priznamo kao legitimno i voljom naroda.
Svakodnevim narativom oko pitanja statusa i rešenja naše južne pokrajine, čujemo sve osim epiloga. A mi sve vreme trudeći se da svima izadjemo u susret, bezbrojnim razgovorima, suočeni sa nekakvim novonastalim brojnim dokumentima naivanim „non – pejper“, suočavamo se i sa inteziviranim pritiscima oko kraja i završne slike pitanja „Kosova“ u očima zapadnih sila.
Pozicija Srbije nije lagodna, laka, ali ni kroz istoriju retko kada da je to i bila, mi ne možemo puno, ali ono što možemo to je samo istinu predočiti svetu, u nadi i veri one stare narodne „istina i pravda su spore ali dostižne“.
Na kraju krajeva, posle toliko vremena od Kumanovskog sporazuma i rezolucije 1244 Ujedinjenih Nacija potpisali smo vise dokumenata sa Prištinskim isitucijama i čini se da posle tih potpisanih izjava koji nisu implemetirani vraćamo se na početak. Vreme neumitno teče ali rešenja za Kosovo i Metohiju nema. Nema ga iz vise razloga, zato što čini se niko još nije spreman za kompromis sem nas Srba. Mi smo hteli kompromis, oni nisu hteli kompromis, svet nije hteo kompromis. Zajednica srpskih opstina koja čini ogroman deo Briselskog sporazuma ni skoro posle deceniju od potpisivanja nije implementirana. Ta istina nije sramota za Albance iz Pristine nego vise za evropsku birokratiju koja je garant tog sporazuma, a koja očigledno nema snage a ni volje da natera Prištinu da ispuni ono što je potpisala. Prave se kao da nista nije dogovoreno. Došli smo do toga da niko osim Srba ne želi kompromis. Pristina ne želi, svet („zapad“) ne želi kompromis i jedino sto je Srbiji preostalo je da poštuje rezoluciju Ujedinjenih Nacija i medjunarodno javno pravo. Sve pritiske koji idu ka Srbiji ona to odbija ravno Jupiteru i mudro pokušava da nadje balans izmedju istoka i zapada koliko je to moguće. Gotovo po svaku cenu Srbija čuva mir ali je jasno poručila da je prošlo vreme „oluja“ i da to ovako ojačana srpska drzava više nikome neće dozvoliti. Zebnju dodatno stvara nagovestaj pojačanog pritiska na Srbiju potpomuguto nekakvim non-pejperima. Čini se da se proći jos vode Ibrom dok se bude našlo rešenje za Kosovo i Metohiju i da će Kosovo i dalje biti velika suza na obrazu čovečanstva.“
Zlatko Lutovac, politički aktivista
Beograd, 07.jun 2021.godine.
Prilozi objavljeni u rubrici „kolumne“, odražavaju stavove autora, ne uvek i uredjivačku politiku portala Pobednik.rs