Upravo smo savremenici i svedočimo istorijskim dogadjajima na svetskoj geopolitičkoj pozornici, koja se nedvosmisleno tiče svake zemlje na planeti i koja ima tendenciju da iz temelja zaljulja sve nama poznate medjunarodne odnose. U tom vihoru Srbija je na vetrometini i bez spoljnih barijera, koje bi nas zaštitile kadkad, uzda se najpre u sebi svojstvene vrline i kada je teško pregrupiše se, ne bi li je vetrovi što manje zaljuljali. Kada velike imperije sukobe svoje interese ne brinu mnogo, osim deklarativno o pravima i interesima manjih država i kao po pravilu, lančanom reakcijom manji stradaju kao refleksija sukoba moćnih svetskih sila.
Srbija, odoleva na način koji malo ko apostrofira, verovatno u mislima našeg naroda se podrazumeva da bi trebali živeti mirno i bezbedno kao da se to podrazumeva. Verovatno stavljajući po strani svu našu muku u prošlosti, koju bi uvek iznova tako brzo zaboravili kada bi naišao period razvoja i mira. Verovatno s pravom srpski narod i gradjani Srbije očekuju i podrazumevaju mir, medjutim demantuje ih upravo ovo turbulentno i nikad izazovnije vreme. Tako da ta kategorija u vremenu pred nama biće izrazito značajna, možda na lestvici medju prvima kada se radi o željama svih naroda makar na našem kontinentu. U vremenu u kom trenutno bitišemo imamo svetsku stagflaciju i samo snagom zajednistva i racionalnom mudrošću onog koji kreira političke procese možemo uspesno prebroditi te izazove i nastaviti putem napretka i prosperiteta naše Srbije.
Predsednik Vučić je državnik koji je u ovom vremenu, uspeo za sva vremena da promeni narativ, da mi Srbi uvek moramo na kraju biti gubitnici. Za buduća pokolenja iskazao mudrost i rukovodi državom na način koji nije vidjen dva veka unazad, još od knjaza Miloša.
Skloni smo da na vladavinu državom gledamo kroz prizmu ekonomije, razvoja puteva, infrastrukture, izgradnje uopšte, životnom standardu, a negde u drugom planu nam je, da li je period mira tada preovladavao ili pak nestabilnost i sukobi. Dok su predhodnici vilama grabuljali resurse naše zemlje, predsednik Vučić čitavu deceniju bavi se ekonomskim preporodom zemlje i gradi mostove mira, radi u veri dobre i na korist svih strana saradnje, sa svima onima koji imaju volju za istom. Apostrofirali bi da vreme u kom predvodi Srbiju nije ni malo lakše od prethodnka, naprotiv izazova i nepoznacica u kojem se svet nalazi, su možda veće nego retko kada u prošlosti. Način diplomatije koju vodi je standard, koji će teško iko dostići i uspeti da ponovi. Svaki i najmanji pogrešan korak skupo bi koštao naše društvo i pod takvim okolnostima i pritiscima, bravure koje provodi da svoju zemlju izmiče od sukoba, a koji joj se permanento namiču, je umetnost kakvu bi pozavideli i lideri najmoćnijih država sveta.
Miloš Veliki, koji je na stotinu puta mogao ući u rat sa Turcima, rat koji bi osim žrtava i nesreće pitanje šta dobra doneo. Tako se knjaz Miloš Obrenović okrenuo mudrosti i dao prednost racionalnom pristupu u odnosu na emocionalni koji bi da je bio na prvom mestu, svakodnevno ratio sa okupatorom i možda Srbiju odveo u kolosek za nestajanje. Naprotiv, diplomatijom je našu zemlju upisao iz okupiranog naroda u red evropskih država i postavio osnov za kasniji razvoj jake srpske države.
Danas, pred gotovo dnevnim problemima i izazovima sa svih strana, predsednik Vučić mudrošću rukovodi procesima u našoj zemlji, čineći sve da zadrži mir i Srbiju medju evopskim vrednostima i zemlju poštovanu širom sveta, a opet zemlju suverenu i nezavisnu. Ni izbliza naša zemlja nema pojedinca, koji bi bio kadar da nosi takav teret na svojim ledjima i da odoleva tektonskim pomeranjima svetskih razmera koji drmaju čitav svet. Svakako je zadatak svih koji vole našu zemlju da prate kordinate koje je predsednik postavio, ne bi li doprineli tom i takvom istorijskom i za sva vremena rezultatu, koji se ogleda uz sav razvoj i napredak koji je vidljiv i svima dostupan, tako i onom delu kada je reč o zaobilaženju sukoba i stradanja.
U predvečerje obeležavanja 27 godina od akcije hrvatskih oružanih snaga na nekadašnju teritoriju Republike Srpske Krajine (RSK), u avgustu 1995, iz koje je proterano više od 200.000 Srba i 1.852 ubijeno, shvatamo vrednost reči mir i stablinost u svom punom obimu i njihovu vrednost. Inače država Srbija u današnici ima skoposti i spremna je da obeležava sve svoje datume, kako one ponosne ( Sretenje, Vidovdan) tako i one stradalne ( početak NATO agresije 24. mart i pogrom Srba 4.avgust), to u ranijem periodu se nije obeležavalo, što je bila još jedna rana na duši našeg čoveka.
Današnja država Srbija je garancija da nikada više deca svetosavska neće biti proterivana sa svojih ognjišta, da neće se niko usuditi da se iživljava nad srpskim civilima i nejači, samo zato što su Srbi. Naša zemlja na čelu sa predsednikom je kadra da tako nešto osujeti i spreči sve nepromišljene i neprijateljske namere onih koji bi da se igraju ljudskim sudbinama. U zajedništvu uspećemo da taj istorijski izazov pobedimo i složni istrajemo na trasi zacrtanog mira koji je uslov svih uslova za prospertitet i razvoj.
Sutra u Novom Sadu državno rukovodstvo Srbije i sabrani narod obeležava godišnjicu stradanja, godišnjicu genocida u punom kapacitetu koji je izvršen nad civilima od strane države Hrvatske prema Srbima. U razmaku od dvadeset godina Srba je u Hrvatskoj pola miliona manje, to je posledica politike zemlje iste one koja bi da sakrije pod kamen istorije masakr u Jasenovcu, a kao posledica toga je i nedopuštanje predsedniku Vučiću da oda počast stradalnicima na tom mestu. Ako posle ovih činjenica neko Srbiji prigovara povredu ljudskih prava, zemlji u kojoj živi i svoja prava ostvaruje preko 20 nacionalnih manjina, onda u najmanju ruku se radi o nemoralnom stavu ka našoj državi.
Velikima nije strana saradnja i rat naizmenično, recimo Nemci su čitavu deceniju sa Svojetskim Savezom nečujno saradjivali od 1922 do 1933. godine, kako bi Nemci u ruskim stepama razvijali svoju borbenu gotovost i vojnu tehniku koji im je inače bila zabranjena. A samo koju godinu kasnije ušli u sukob koji je doneo katastrofu čovečanstvu. Tako i Amerika i Rusija recimo saveznice u oba rata, pa danas vidimo kakvi su odnosi ili recimo Nemačka i Francuska, na suptrotnim stranama u oba svetska rata, pa nakon toga osnivaju Evropsku Uniju čiji su temelj. Ovo su samo primeri za nauk, našem narodu koji neretko zna da reaguje emocijama i pod adrenalinom bi da rešava stvari, medjutim istorija i geopolitka nas uči nečemu drugom.
Treba poštovati kolektivno sećanje našeg naroda koje je izraženije nego kod drugih i da nam bude na ponos ali i na spoznaju da mudrije gradimo svoje stavove, upravo onako kako je utabao predsednik Vučić.
Vrednost mira u deceniji iza nas budućnost će pokazati. Protekom vremena ceniće se i vrednovati mir kao najznačajnija tekovina koju je sagradio zajedno sa svojim narodom predsednik Srbije.