35.7 C
Belgrade
35.7 C
Belgrade
5, jul, 2022

Patrijarh srpski Porfirije: Crkvom i Jevanđeljem trebamo da merimo svet, a ne obrnuto

Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije načalstvovao je 12. juna 2022. godine, na praznik Silaska Duha Svetog na apostole – Pedesetnicu, svetom arhijerejskom Liturgijom u hramu Svete Trojice u Zemunu. Tom prilikom proslavljen je veliki jubilej – 180 godina od osvećenja hrama.

Sasluživali su Visokopreosvećeni Mitropolit strumički g. Naum, protojerej-stavrofor Božo Bakajlić, iguman Fotije iz manastira Uspenja Presvete Bogorodice u Berovu, protojerej Rade Jović, jereji Anđelko Doder, Boris Savić, Petar Bakajlić i Aleksandar Tanasković, protođakoni Dragan Radić i Radomir Veućinić, đakoni Ivan Miloradović i Tomislav Krčmar. Na kraju svete Liturgije, Njegova Svetost patrijarh je besedio:

-Braćo i sestre, neka je blagosloven današnji praznik koji u Crkvi mi hrišćani zovemo praznikom Rođenja Crkve. Istovremeno slaveći danas Duhove, mi slavimo i 180 godina postojanja ovog hrama posvećenog današnjem prazniku, hrama u koji se kroz vekove, već možemo reći, okuplja pravoslavni srpski narod i moli Bogu. Danas su Duhovi. Danas slavimo Silazak Duha Svetoga na apostole Hristove, a to istovremeno doživljavamo i slavimo kao praznik Rođenja Crkve Hristove, ustanovljenje Crkve Hristove.

Crkva Hristova nije ništa drugo nego Njegovo telo, zajednica vernih koja je utemeljena na Njemu kao kamenu temeljcu, ali isto tako telo koje se konstituiše i koje se izgrađuje dejstvom i blagodaću Duha Svetoga. U Delima apostolskim čuli smo da su apostoli 50 dana po Vaskrsenju Hristovom i deset dana po Spasovdanu, po Vaznesenju, bili sabrani na jedno mesto i čekali da se ispuni reč Gospodnja ili bolje reći obećanje Gospodnje. Upravo u pedeseti dan, kada su apostoli bili sabrani u Jerusalimu, došlo je mnoštvo naroda u Jerusalim, došlo je mnoštvo ljudi iz raznih naroda, iz raznih plemena. Pisac Dela apostolskih navodi koji su tu sve narodi prisutni, simbolično naravno možemo reći da su bili sabrani svi narodi, sva plemena sveta. Oni su došli na taj dan kada je Gospod nizposlao Duha Svetoga na apostole i kada su apostoli propovedali i svedočili Hrista kao Spasitelja, svedočili Njega kako Mesiju. Svedočili su zapravo tajnu Krsta i Vaskrsenja Njegovog. Iako su narodi bili sabrani iz čitavog sveta i iz raznih plemena, a međusobno nisu mogli da se razumeju jer su govorili različite jezike, ipak u isto vreme kada su apostoli govorili na svom maternjem jeziku svako je ono što je bila reč upućena njihovom srcu, srcima sakupljenih naroda, čuo na sebi razumljivom jeziku. Svako je, bez ostatka, razumeo blagu vest, razumeo je svedočenje apostola, razumeo da je Hristos svetlost svetu, da je On Spasitelj, da je Carstvo Njegovo već ovde i sada počelo kroz Crkvu.

Za razliku od onog događaja kada su ljudi gradili Vavilonsku kulu sa namerom da sobom, svojim moćima, svojom pameću, svojim sposobnostima bez ikakvog računanja na Boga, bez osećanja potrebe da im je Bog potreban dosegnu božanske visine, kada su hteli da budu maltene ravni Bogu i da stignu do nebesa, onda je Bog – da bi pokazao da nije moguće doći do punoće smisla, doći do vrhunca života, lepote i radosti, do savršenstva bez blagodati Božje, i sa druge strane da ne bi ljudi međusobno mogli da sarađuju isključivo i samo na ostvarenju zlih planova, pogrešnih ciljeva – pomutio jezike. Iako su svi bili iz istog naroda i svi govorili jednim jezikom tada se međusobno nisu razumeli. A evo sada, u Jerusalimu, na praznik Duhova, apostoli govore na svom jeziku, a svako iznutra u dubini duše razume na svom jeziku, jer jezik kojim su apostoli govorili u Jerusalimu jeste jezik Crkve. To je jezik Duha Svetoga, jezik blagodati. To je jezik ljubavi. Tu nisu neophodne tačne formulacije, nije neophodna i najvažnija tehnika, nego je pre svega ne samo važno, nego neophodno srce. Neophodna je ljubav! Neophodno je srce otvoreno za blagodat Božju. Neophodno je smirenje, a to znači spoznaja moći i kapaciteta, bezgraničnih moći i kapaciteta čovekovih onda kada ono što ima prihvati kao dar od Boga, kada zna da je dar seme a da bi to seme došlo do svog maksimuma i do savršenstva neophodno je da blagodat Božja bude sa nama. Ona će biti onda kada imamo ovu smirenu spoznaju, a ta spoznaja je u isto vreme i nemoć i svemoć, tj. spoznaja da ako smo bez Boga, ako smo odvojeni od Njega, imamo svoje granice i radimo u korist svoje štete, ali ako smo, iako ograničeni i limitirani, u zajednici sa Bogom onda i kada smo nemoćni i slabi i kada naizgled imamo male mogućnosti, talente i darove, uz blagodat Božju, uz Njegovu ljubav, uz Njegov promisao, kada je to nama potrebno možemo doseći najneverovatnije visine.

Mi, braćo i sestre, danas da znamo tu istinu. Govorimo često tehnički istim jezikom, pa se onda nazivamo i pripadnicima istog naroda. Jedan smo narod i hoćemo da služimo tom svom narodu, uzdižemo ga više nego druge narode. Ali svako hoće da bude po njegovom planu, po njegovoj računici. I ne samo da smo nezadovoljni kad se drugi ne slažu sa našim konceptom, kada ne slušaju šta mi govorimo, nego onda se i oglušavamo protiv njih. Dakle, iako govorimo istim jezikom i smatramo da je naš narod najbolji i najuzvišeniji, nema takvoga, zapravo međusobno neretko negujemo mržnju, isključivost, nesporazume, nespremnost da prihvatimo jedni druge. To je samo znak, jer i to je po promislu Božjem, da Gospod dozvoljava da i mi budemo ljudi koji smo u ambijentu Vavilonske kule, jer nam nije cilj Crkva, a Crkva je, dakle, Telo Hristovo, Crkva je Hristos među nama, jer smo stvoreni za večnost, za preobražaj. Crkva je poziv na praštanje, na ljubav, na smirenje, na pokajanje. Crkva je poziv svim ljudima i svim narodima da budu Crkva čitavoj tvari. Bez svesti o toj istini sve što činimo biće promašeno. Naravno da sve što je naše, sve ono u čemu živimo i što je oko nas blagosloveno je, pre svega i iznad svega naša porodica, pa komšiluk pa srodnici, narodi pa tako redom, ali sve je to jedno po jedno dato da bismo mi utemeljeni na Crkvi u svakom od tih krugova rasli i preobražavali se i dolazili do Hrista kao smisla, početka i kraja, i čitavog sveta kao hrama Božjeg i Crkve i svih ljudi kao naše braće.

Neka bi Gospod dao da slaveći 180 godina od postojanja ovoga hrama da Crkvom tumačimo sve ostalo a ne obrnuto, da Jevanđeljem tumačimo sve ostalo a ne obrnuto. Ne da Jevanđelje tumačimo parametrima od ovoga sveta bilo koje vrste makar one bile najuzvišenije, niti Crkvu tumačimo parametrima ovoga sveta. Mnogi baš zbog toga što nisu utemeljeni u Crkvi to najčešće ne razumeju i smatraju Crkvu oruđem i čuvara nekih drugih vrednosti, važnih, ali Crkva nije čuvar bilo kojih vrednosti nego prostor preobražaja svega što nam je dato, od porodice pa nadalje. Neka bi nam Gospod dao te spoznaje.

Radujem se da je danas sa nama služio i Vladika strumički Naum, sa kojim se poznajemo decenijama, još iz Svete Gore, kada je on svoj, u pravom smislu, hrišćanski život tamo započeo, pa nadalje. Da pozdravi svoj narod i da se moli Bogu za nas i da nam Crkva bude na prvom mestu jer će samo tada sve ostalo biti na svome mestu. Ako je bilo šta na mestu Crkve onda ništa neće biti na svome mestu. Da Crkva bude na prvom mestu ne kao zemaljska institucija, ne kao najvažnija institucija u našem narodu ili bilo kom narodu, nego Crkva kao telo Hristovo, ako hoćete i kao institucija nad institucijama koja poziva na ljubav, na zajednicu i na jedinstvo. Srećan praznik, živeli na mnogo godina!

***

Njegova Svetost Patrijarh je predvodio litiju oko svetog hrama i blagoslovio slavske darove koje je prinela kuma slave gđa Milojka Vico Jovanović, sa suprugom Aleksandrom i sinovima Stefanom i Jugovićem. Nakon svete Liturgije u crkvi ispunjenoj vernim narodom služena je večernja služba sa prizivom Svetog Duha.

Tokom svečanosti, kojoj je prisustovao zamenik direktora Uprave za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama g. Marko Nikolić, patrijarh Porfirije je dodelio, na predlog starešine hrama protonamesnika Luke Verića, patrijaraške gramate i zahvalnice zaslužnim pojedincima. Tom prilikom, Patrijarh je poručio:

-Želeo bih da zahvalim bratiji i sveštenicima na trudu, na ljubavi, na svemu onome što čine za ovu parohiju, za ovaj hram, a isto tako i svima onima koji pomažu hram pomažući zapravo sebi. Hram je vlasništvo i imovina svih nas. Bog svakome daje onoliko koliko je njemu potrebno, a nekome daje još i više nego što mu je potrebno da bi ga ispitao, da bi ga proverio da li razume zašto je dobio. Hvala Bogu, ima ovde i onih koji razumeju taj dar Božji i trude se da hram, crkva i parohija mogu da žive i funkcionišu. Hvala vam svima! Neka im Bog da sto puta više na ono što se ulaže i što se deli sa drugima i sa Crkvom.

Zahvalan sam i blagodarim i vladici Naumu iz Severne Makedonije, koji je ovde sa nama, sa kojim se – kako sam rekao u hramu – poznajem i više decenija. Ovde sa njim su, pored drugih, i njegove sestre po telu, kako se to kaže. Jedan od prisutnih profesora Teološkog fakulteta je malopre rekao: -Duže se poznaju Patrijarh i vladika Naum nego što se vladika Naum poznaje sa svojim sestrama. Time je želeo da kaže da su se sestre blagoslovom Božjim rodile, tj. došle u ovaj svet, kada je Vladika već bio monah u Svetoj Gori i kada se i ovaj koji je tu priču ispričao upoznao sa njim. Isto važi i za mene. Hteo sam da kažem da su za nama decenije ne samo poznanstva spoljašnjeg, nego istinskog truda na njivi Gospodnjoj bez obzira na razne Scile i Haribde koje nas vode kroz život. Sve je u našim životima izraz promisla Božjeg, a to znači izraz Njegove ljubavi i samo je stvar u tome da li smo dovoljno angažovani da pokušamo da razumemo šta nam to Bog govori, na šta nas poziva. Dakle, nije reč samo o nekom spoljašnjem poznanstvu, nego je reč o traganju za Hristom, za punoćom života, za svim onim darovima i lepotama koje nam On sobom nosi, nama daruje i u Crkvi i kroz Crkvu otvara mogućnost da postanemo učesnici tih darova. Visokopreosvećeni, hvala na ljubavi što ste danas ovde zajedno sa nama se molili Bogu.

Daće Bog da se molimo i u Severnoj Makedoniji i ovde i svuda gde su pravoslavni hrišćani bez obzira kom narodu pripadaju, bez obzira koji su politički okviri, tj. koje su granice država. Svi znamo da je sve relativno osim Hrista i Crkve Hristove. Sve se menja, i granice, čak i narodi dobijaju čas ovakve forme i oblike, čas onakve. Sve to ne zavisi toliko od nas. Na nama je da se trudimo koliko je to moguće, jer nas je Bog na to pozvao, a dobro znamo da nismo dostojni za takav put i ne možemo da odgovorimo tom pozivu. Na nama je da koliko možemo skromno, upravo u smirenju, omogućimo Gospodu da se projavi u svoj svojoj punoći i da se kroz tu projavu zapravo projavi Carstvo Njegovo, Carstvo Božje, koje se i projavljuje i tu je među nama. Crkva nije samo početak izgrađivanja Carstva Božjeg. Crkva je i prusustvo Carstva Božjeg među nama. Dakle, to je ono što osećamo kao svoj podvig i poslušanje prema Gospodu. Sve ostalo je relativno.

Nisam jedamput rekao danas da ljudi pokušavaju da izmene i ono što je Bog dao i ono što je Bogom dano u smislu različitosti, od toga da neko može da promeni boju kože, da postane od belog crni i od crnog beli, pa sve do mogućnosti tehnoloških i spoljašnjih da se menjaju i polovi, ali ono što niko ne može da promeni to je da je čovek sazdan kao ikona Božja. Šta god činili, šta god jesmo to je nepromenljivo i to stoji, a to znači da je reč Hristova, reč Božja nepromenljiva i večna. Time sam hteo da kažem da tako vidim Crkvu i naše poslušanje pozivom Gospoda da sačuvamo ono što je Njegovo, a to je upravo činjenica da je čovek ikona Božja, da je sazdan po slici i prilici Božjoj i da je stvoren za večnost. Kroz sve Scile i Haribde, mene i promene svih mogućih vrednosti ovoga sveta na nama je da to očuvamo. Ta crvena nit koja je istovremeno i punoća i savršenstvo nije samo nešto što se nazire, nego u sebi nosi sve ono što je nama neophodno za život ovde, ali istovremeno i za pogled u večnost. Gde god da se nalazi Crkva Hristova, bez obzira na prostor i vreme, bez obzira na granice, bez obzira na formule i formulacije nas ljudi – ponekad i robovanjima tim formulama i formulacijama, pa onda iz tog razloga možda i zaboravimo ono što je najvažnije – bez obzira na sve to svugde i na svakom mestu treba da se slavi Hristos, treba da živi Crkva Njegova u punoći. To nam je zadatak, ali to je i krst. To podrazumeva da je neophodno da se svedoči i Raspeće i Vaskrsenje Hristovo. Njegovo Vaznesenje, pa evo i Silazak Duha Svetoga na nas i među nas, da je potrebno i trpeti, da je potrebno i raspeti čitavog sebe po duhu ovoga sveta i duhu ovoga vremena, da je potrebno imati smirenja, da je potrebno uvek imati molitvu za sve i za svakoga. Za nas svet nije odgovoran – mi za svet jesmo. Za nas drugi nisu odgovorni – mi za njih jesmo. To nas obavezuje da ne koristimo iste metode, ista sredstva u odnosu na druge. Bog će nas u krajnjoj liniji neće pitati šta je nama neko činio, šta su nama drugi činili, nego će nas pitati šta smo mi drugima činili. Ti drugi su naši bližnji. To je duh Crkve. Lakše je ići stranputicom, lakše je stvarati idole kojima treba da posluži Crkva. To nije naš zadatak!

Neka Gospod da svima najbolje zdravlje, neka da ljubav, međusobno razumevanje i poštovanje. Neka da svakome od nas svoj krst. Svakome će svoj krst izgledati najkomplikovaniji i najteži. U osnovi i suštini ne možemo pobeći od svoga krsta, jer je to izraz promisla Božjeg i zato je važno uzeti svoj krst i položiti ga na krst Hristov. Dakle, ići sa Hristom kroz ovaj život. To je suština. Ko to ne razume suvišno mu je objašnjavati bilo šta drugo, Suvišno u smislu da trošimo reči, trošimo vreme, trošimo energiju. Ako se oko tog ne razumemo, svaki drugi razgovor može biti pristojan, može biti u duhu vremena, poštovanja ovoga i onoga, a u stvari je beskoristan. Ako prvu stvar razumemo i oko toga se slažemo, tj. jedno smo u tome, sve ćemo ostalo rešiti. To znači ono što sam rekao u crkvi: Hristos na prvom mestu! Crkva na prvom mestu! U srcu da živimo Crkvom i Hristom, da meni i tebi to bude na prvom mestu, a ne ideološki da stvaramo svoje sledbenike. Neka ti bude Hristos na prvom mestu, Crkva na prvom mestu, u srcu! Nemoj nikome govoriti o tome, samo nek je to u srcu, tako se sigurno preobražavaš i ti, po istom modelu i ja, svako od nas, ali se tako preobražava i svet oko nas. Srećan praznik!

***

Povodom obeležavanja velikog jubileja 180 godina hrama Svete Trojce u Zemunu (1842-2022.) uprava hrama i svešteno bratstvo organizovali su proslavu pod nazivom Duhovaki dani u Gornjoj Varoši. Svečana akademija, koju je pozdravnim slovom otvorio protonamesnik Luka Verić, starešina hrama, priređena je 10 juna 2022. godine Predavanje na temu „Hram Svete Trojice kroz vreme – nekad i sad“ održali su đakon Ivan Miloradović, veroučitelj Luka Volarević i horovođa dr Nataša Marjanović. Nastupio je muzičko-folklorni sastav Fenečki biseri. Na Zadušnice, 11. juna 2022. godine, služena je sveta Liturgija a zatim i parastos. Nakon prazničnog večernjeg bogosluženja jerej dr Aleksandar Đakovac održao je predavanje na temu Tajna Boga: Kako verujemo u Jednog Boga koji je Sveta Trojica?. U okviru proslave jubileja održana je i smotra horova Bogorodičine crkve, Nikolajevske crkve i Svetotrojičine Crkve. Kako su organizatori najavili proslava velikog jubileja biće nastavljena i na Duhovski ponedeljak jutarnjem bogosluženjem u 8,15 časova i svetom Liturgijom u 9 časova. Nakon večernjeg bogosluženja, koje će početi u 17 časova, nastupiće ansambl narodnih igara i pesama „Taurunum“ iz Zemuna, pod vođstvom umetničkog rukovodioca Zvonka Horvata, a zatim će o životu i delu prote Radoslava Grujića govoriti dr Vladislav Puzović. Na Duhovski utorak biće služena sveta Liturgija u 9 časova, a u 17,30 časova biće otvarena izložba slika Milice Ajduković Kćeri loze Nemanjića.

Pratite nas putem iOS i Android aplikacije

POVEZANE VESTI

Dan kad su Srbi nadmudrili Bugare

Kada je osamdesetih godina 19. veka došlo do naglih zahlađenja odnosa između Srbije i Bugarske, a kasnije i rata, Leskovčani su bili zatečeni. U godinama...

Baja Mali Knindža oduševio recitacijom u rodnom kraju

Mirko Pajčin, poznatiji kao Baja Mali Knindža, napisao je i otpevao veliki broj pesama u kojima spominje rodni kraj. Ovoga puta, baš u rodnom kraju,...

Tradicionalna Ljubovijska regata biće održana 8. i 9. jula

Plovidba počinje u Rogačici, a cilj je 40 kilometara nizvodno u Ljuboviji. Tradicionalna Ljubovijska regata ove godine biće održana u petak, subotu, 8. i 9....

Pratite nas putem iOS i Android aplikacije

0 Komentara
Inline Feedbacks
Vidi sve komentare