NJegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije služio je 10. marta 2023. godine u crkvi Svetog velikomučenika Dimitrija na Novom Beogradu moleban sa akatistom Presvetoj Bogorodici za naš verni narod i svetinje na Kosovu i Metohiji.
Sasluživali su protođakoni Dragan Radić i Radomir Vrućinić u molitvenom prisustvu Preosvećenog Episkopa marčanskog g. Save, starešine hrama, sveštenstva i vernog naroda. Tom prilikom, patrijarh Porfirije je besedio:
– Braćo i sestre, evo nas u drugoj nedelji posta. Ova nedelja je posvećena Svetom Grigoriju Palami. Kao što znamo iz istorije Crkve i iz žitija Svetog Grigorija Palame, on je – pored toga što je bio veliki borac za čistotu pravoslavne vere – pokazao da naša vera nije samo prazna ideologija i da se ne tiče samo teorije, nego da je naša vera i teorija i praksa. Jedino tako je vera živa. I još je pokazao da posebno mesto u veri kao životu ima molitva. On je jedan od onih bogoslova i učitelja Crkve koji je pokazao da molitvom možemo da opštimo sa Bogom lično i da između Boga i nas ljudi ne postoji nikakva posrednička sila, kako je govorio: ne postoji stvorena blagodat kao svojevrsni međusprat između Boga i nas, nego je pokazao svojim učenjem da je Bog lično prisutan u svetu i prisutan u našim životima i to kroz svoje blagodatne nestvorene energije i da upravo zbog toga mi imamo mogućnost da budemo u živoj zajednici sa Bogom i da s njim lično opštimo. Kao centralni naš podvig i rukodelj kojim duhovno treba da se bavimo preporučivao je molitvu i to baš onu molitvu koju do naših dana kroz vekove naročito neguju svetogorski oci, monasi, pustinjaci, ali i drugi monasi širom pravoslavnog sveta, kao i mnogi pravoslavni hrišćani, molitvu koja glasi: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog. Sveti Grigorije Palama dodavao još jednu kraću molitvu, koja je vezana za ovu, a to je: Gospode prosvetli ili prosveti moju tamu. Time je zapravo potvrdio ono što je iskustvo i predanje Crkve da mi verujemo u Isusa Hrista, a ne samo Isusa.
Naime, mi često s pravom i u skladu sa onim što je zapisano u Jevanđelju vidimo Gospoda Isusa kao nekoga sa kim se identifikuju ljudi sa margina ili bolje reći kao nekoga koji se identifikuje sa ljudima sa margina, kao nekoga u kojem se prepoznaju svi oni koji imaju i unutrašnje i spoljašnje muke i probleme i nalaze upravo u ličnosti Hristovoj onoga koji te probleme od svakodnevnog praktičnog života rešava. Zato smo kroz istoriju teologije imali i one koji su pokušavali da socijalno učenje Crkve i Jevanđelje primene na ovovekovne i ovozemaljske ljudske tvorevine, pa su čak neki proizveli nešto što se zove teologija oslobođenja, u smislu da Jevanđelje kao jedna praktična, od ovoga sveta najbolje moguće koncipirana, ideologija može da se primeni i da donese samim tim ravnopravnost među ljudima. Naravno, pokazao se takav pokušaj ne samo neuspelim, nego i potpuno promašenim, zato što Gospod jeste Isus, ali je Gospod Hristos. On je pre svega došao na ovaj svet kao Smisao, kao Logos, da nam odgovori na najdublju unutrašnju potrebu, potrebu za večnošću, bez obzira u kakvim se okolnostima nalazimo. One mogu biti čas povoljne po nas, a čas nepovoljne. Međutim, ako razovaplotimo Isusa Hrista, ako Ga vidimo samo kao Isusa i samo kao čoveka, može biti i da je najsavršeniji, onda to nama nije dovoljno, jer nama treba večnost. Ne postoji čovek koji može da reši suštinu i smisao našega postojanja, da nam odgovori na pitanja odakle smo, ko smo i gde idemo, da nam odgovori na našu najdublju glad i žeđ, a to su glad i žeđ za večnim životom, za večnim postojanjem ne samo nas pojedinačno, individualno, tebe i mene, nego za postojanje nas sa onima sa kojima smo neraskidivo povezani, sa onima koji takođe čine sadržaj, suštinu i smisao našega života, sa onima koje volimo i bez čije ljubavi bi naš život bio prazan i besmislen i obrnuto. Zato je Sveti Gligorije Palama ukazivao na potrebu molitve, na to da se prosvetli i prosveti naša tama u duši, u umu, u srcu, kako bismo onda u Hristu, Isusu Hristu, mogli da videmo zaista ono što On jeste, a to je da je Bogočovek, i istinu da u NJemu i mi dobijamo sve što je NJegovo ukoliko otvaramo sebe molitvom.
Post jeste period pokajanja. A šta je period pokajanja ili šta je pokajanje? To je upravo period u kojem mi baš kao bludni sin imamo mogućnost da se vratimo u Očev dom. Pokajanje je preumljenje, pokajanje je konstatacija, prepoznavanje da smo se udaljili od Boga, a samim tim nismo ni u sebi celoviti, a samim tim imamo i problem sa svetom oko nas, sa ljudima oko nas, sa našim bližnjima i sa tvorevinom čitavom. Prepoznavanje da se nalazimo u takvoj situaciji, u takvom stanju, i želja da budemo u naručju Božjem jesu pokajanje. Trud da budemo onakvi kakvima nas Bog hoće, trud da se vratimo Bogu – to je pokajanje. Kad postoji ispravna postavka ovako shvaćenog pokajanja, onda je pokajanje uvek radost ili rečeno jezikom otaca radosna tuga. Spoznaja da smo promašili, da smo pali, da smo pogrešili – ako imamo pred sobom lik Isusa Hrista – proizvešće u nama tugu, ali ta tuga neće biti put u očaj, u malodušnost, u propast, nego će ta tuga biti tuga koja otvara vrata radosti i u isto vreme biće druga strana radosti, jer ćemo molitvom i postom u pokajanju prepoznati najdublji izraz ljubavi Božje u odnosu na nas, a to je da je Bog uvek pored nas i da je sa nama. Zato je važno da postimo, da se molimo, da se trudimo da vidimo svoj promašaj, svoj greh, da ne obraćamo pažnju na grehe i promašaje bližnjih, ili ako pak uočimo greh, promašaj i slabost bližnjeg da se molimo za njega, da mu ne budemo sudije. Tada je prisutan Gospod među nama i tada blagodat NJegova čini čuda u nama i među nama. Zato post treba da bude vaspostavljanje jedinstva i zajednice ssa Bogom, vaspostgavljanje zajednice i jedinstva među nama, da budemo jedni u Hristu, da se molimo jedni za druge, a naročito da se molimo za braću i sestre na Kosovu i Metohiji i da činimo sve što je do nas da oni osete našu ljubav i da znamo da mi ne postojimo bez njih, kao što sam siguran da i oni tako blagodaću Božjom, ljubavlju NJegovom, molitvom i postom u dubini svoje duše osećaju. Neka bi Gospod dao da nastavimo sa blagoslovom Božjim put podviga, posta, molitve i pokajanja, a sve u susret najvećoj radosti, blagoslovu i radosti Božjoj, a to je Vaskrsenje Hristovo koje – nikada ne treba da prestanemo da ponavljamo – jeste i Vaskrsenje naše. NJegova pobeda nad svakim zlom, nad svakim neprijateljem, nad smrću, što je istovremeno – ako idemo za NJim noseći svoj krst – jeste i naša pobeda nad svakim zlom, nad svakim neprijateljem i nad smrću. Neka ste blagosloveni i u miru da nastavimo post.