Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije služio je 19. februara 2023. godine, u Nedelju mesopusnu, svetu arhijerejsku Liturgiju u crkvi Svetog Marka na Tašmajdanu tokom koje je rukopoložio protođakona Dragana Aškovića, vanrednog profesora za Crkveno pojanje na katedri za Liturgiku Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu, u čin prezvitera.
Sasluživali su arhimandrit Nektarije (Đurić), glavni sekretar Svetog Arhijerejskog Sinoda i nastojatelj hrama Svetog apostola Marka; protojereji-stavrofori Mihajlo Arnaut, Trajan Kojić, Sreten Mladenović i dr Dragomir Sando; protojerej Đorđe Stojisavljević; protonamesnik Branislav Borota; protojerej dr Zoran Ranković, dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu; jereji Jovan Petrović, Aleksandar Lučić, Miodrag Ristić, dr Dragan Karan i Vladimir Pekić; protođakoni dr Dragan Radić, Radomir Vrućinić i dr Vladimir Andrić; kao i đakoni Slavko Aničić, Nikola Kostić i Nikolaj Vuković. Tom prilikom patrijarh Porfirije je besedio:
– U ime Oca i Sina i Svetog Duha. Braćo i sestre, čuli smo odlomak iz Jevanđelja po Mateju koji govori o Gospodu kao Sudiji, kao Onome koji će jedne pozvati u svoju blizinu, u svoje naručje, u Carstvo svoje, u Carstvo Božje, a druge neće prepoznati i odbaciće ih. Da bismo razumeli ovu priču u potpunosti valjalo bi da je povežemo sa prethodnom pričom, sa pričom koju smo čitali prošle nedelje, a to je priča o bludnom sinu. I u toj priči smo takođe videli oca kao centralnu figuru i koja je naravno slika Oca nebeskog, Boga koji je milostiv, koji grli oba svoja sina, a i jedan i drugi, i mlađi i stariji sin, svako na svoj način se otuđio od oca, otuđio se od onoga što je njegovo istinsko i pravo naznačenje.
Naravno mi sebe lako prepoznajemo u mlađem sinu, u onome koji je otišao iz doma očevog, koji je uzeo nasleđe i potrošio ga, upropastio ga. Retko prepoznajemo sebe u starijem sinu, koji je bio pun prezira i mržnje. Veliko je pitanje, kako kažu Oci, čiji je greh veći: da li onoga koji je zbog požude otišao i potrošio sve što je imao, ali na kraju se vraća u pokajanju, ili je u težoj poziciji ovaj sin koji je neprestano u domu očevom, ali je zatvoren za drugog, ispunjen prezirom i mržnjom. Naravno, ovde se otac projavljuje kao pun ljubavi u odnosu na oba sina. Jednaku ljubav projavljuje u odnosu na oba sina, samo je pitanje kako je i koliko se prepoznaje svaki od ta dva sina u očevoj ljubavi.
I danas u ovoj priči jevanđeljskoj, imamo nebeskog Oca o kome se govori, kako to mi često i razumevamo, kao da je za jedne pripremio raj, a za druge pakao, kao da ima neku čvrstu meru i merilo uz pomoć kojeg sudi svim ljudima, pa onda oni koji su ispunili meru koju je Gospod zahtevao bivaju nagrađeni rajom, a oni koji su se ogrešili o meru, o pravila, o zakon, oni bivaju kažnjeni, idu u pakao.
Najčešće, dakle, vidimo Boga kao sudiju, mogli bismo čak reći sudiju koji je nemilosrdan, koji je apsolutno matematički pravedan, koji primenjuje do sitnica zakon koji je sam odredio i po kojem čovek treba da živi. Međutim, ako razumemo Boga kroz tajnu Oca iz priče o bludnom sinu onda ćemo videti da Bog ne pravi razliku među ljudima, da On sve ljude voli, ako možemo to uopšte reći za Boga, istom ljubavlju, da istu količinu ljubavi izliva na svakog čoveka nezavisno od toga da li čovek greši, da li se udaljava više ili manje od Boga, da li je svestan svog greha ili ima potrebu da se vrati Bogu. Bog, dakle, jednako voli sve ljude. Međutim, udaljavajući se od Boga, kao što smo videli u priči o bludnom sinu, pomračuje se um, potamni srce, ohladi se duša i čovek gubi mogućnost da ima istinsku i pravu spoznaju, spoznaju Boga i spoznaju sebe pre toga, pa onda vezuje sebe za prolazne stvari i od njih čini bogove, od njih postaje zavistan, njima se porobljava, postaje njihov rob.
Dakle, od nas zavisi da li ćemo prepoznati ljubav Božju, i ne samo prepoznati, nego da li ćemo imati dovoljno svetlosti u svome biću ili će nas potpuno savladati tama i potpuno ćemo biti robovi ovog sveta, robovi vrednosti od ovog sveta. Da li ćemo onda moći da osetimo ljubav Božju? To je kao kada imamo dva čoveka, pa jedan voli nekog neizmernom ljubavlju, a drugi ne može da podnese ovog koji ga voli. Najveća kazna za onog koji ne voli i koji ne podnosi onog drugog koji njega voli jeste zagrljaj, jeste upravo ljubav koju ne može da podnese, jer ne podnosi onog koji ga voli bezuslovno. Bog voli bezuslovno! U Njegovoj ljubavu u odnosu na nas ne postoji: Volim te ukoliko to i to… ili ukoliko ispuniš nešto ili ako si ovakav i onakav. On voli svakog čoveka u punoći, beskrajno, neizmerno i bez razlike! Međutim, da li smo mi sposobni da primimo tu ljubav, da ta ljubav Božja za nas bude radost i raj, carstvo Njegovo ili ne, zavisi od toga da li je u nama mrak, da li smo robovi strasti i ovog sveta ili smo, iako grešni i slabašni, ljudi koji čeznu za Bogom, za punoćom u Bogu, za svojom punoćom u Njemu. Kako i na koji način mi jesmo neko ko čuje reč Božju i živi njom, to se najbolje vidi i ova priča kazuje u našim odnosima međusobnim, u našem odnosu prema drugom. Onda kada učinimo nešto i najmanje, najmanje najmanjim, kada nešto učinimo svome bližnjem onda smo mi u zajednici sa Bogom, jer ne postoji mogućnost da imamo čistu , neraskidivu zajednicu, zajednicu ljubavi sa Bogom ako to ne potvrđujemo u svom odnosu prema drugim ljudima. Kada napojimo žednog, kada nahranimo gladnog, kada posetimo nekog u tamnici i u bolnici, kada činimo dakle zapovest Božju o ljubavi prema bližnjem, kada se trudimo da volimo bližnjeg kao samog sebe onda zaista potvrđujemo da volimo Boga, projavljujemo svoju veru u Boga, onda se pokazujemo da smo istinski i pravi hrišćani i onda Bog nas prepoznaje, prepoznaje svoje prisustvo u nama i mi prepoznajemo Njegovu ljubav. Baš kao što je u prošloj nedelji bio milostivi Otac, dakle mi smo i bludni sin i stariji sin, možda još češće a to ne prepoznajemo u priči o bludnom sinu, a pozvani smo da se upodobimo Ocu, da u našoj ljubavi međusobnoj ne postoji ako i da isključivo ispunjavajući taj cilj ili u najmanju ruku postavljajući sebi taj cilj onda možemo razumeti i svaku zapovest Božju kao zakon našeg života a naročito zapovest Božju o ljubavi prema bližnjima.
Neka bi Gospod dao ne samo da napojimo žednog i nahranimo gladnog, nego da cilj našeg života bude služenje bližnjem ne zbog toga što je to naprosto pravilo koje pripada socijalnom kontekstu ne samo što je to puka zapovest ili ispunjavanje morala, nego što je to život u Hristu, život u zajednici sa Bogom koga smo pozvani da slavimo i mišlju i rečju i delom sada i ovde i u vekove vekova. Amin!