Apsurd za aspurdom od pojedinih mesta odlučivanja iz regiona u odnosu prema Beogradu, nije nikakava novost, već predstavlja pravu paranoju, pošto je kontiniuirani apusurd, ne trenutni. Najčešće iz Prištine i Podgorice, a za njima neretko iz Sarajeva i Zagreba, slušamo jadikovke na račun naše države kako ih tobože ugnjetava, ugrožava i širi se hegemonija iz naše prestonice na region, time ugožavajući druge države, teritorije i narode.
Zanimiljivo je da uglavnom činovnici iz Prištine prednjače u paranoji u odnosu na svoj stav prema Beogradu. Pre svih Aljbin Kurti, Vljosa Osmani i drugi političari koji upravljaju privremenom Vladom u Prištini. Kontinuirana hajka na Srbiju iz Prištine traje decenijama, naročito pojačana nekako, s početkom rusko-ukrajinskog sukoba. Argumentaciju koju koriste ovi lokalni političari je da Srbija jača u svakom segmetnu i kao takva predstavlja opasnost po bezbednost Balkana. Dodatna histerija iz pravca privremenih prištinskih institucija, nastaje momentom dopremanja vojne opreme i tehnike koju je naša zemlja ugovorila još pre tri godine i što je uobičajna praksa da modernizujemo i jačamo svoj vojni potencijal, sada kada zato imamo snage. Licemerju činovnika iz Prištine dodatno daje jačinu, odnos prema sopstvenom stanovništvu srpske nacionalnosti, koje je nipodaštavano na svaki način. Gotovo svakodnevno naši sunarodnici doživljavaju neku vrstu maltretiranja, skrnavljena naših verskih obeležja i na kraju anticivilizacijska odluka o zabrani glasanja za Republički parlament i predsedničke izbore, čime su pokazali odusustvo bilo kakvog državnog i društvenog demokratskog kapaciteta. Da ne govorimo o akutelnom procesu protiv nekadašnjih visokih činovnika tzv vlade u Prištini, koji se vode protiv Hašima Tačija, Kadrija Veseljia, Krasnićija i drugih koji se terete za zločine protiv čovečnosti, počinjeni nad našim narodom. Privremene prištinske institucije guše se u svojim sopstvenim probelmima i uz svesrdnu pomoć medjunardne zajednice nisu u stanju da izgrade i jednu iole demokratsku i funkcionalnu instituciju već decenijama. Koristeći bajate recepte i jeftine političke trikove ne bi li anestezirali sopstveno stanovništvo i prebacili im pažnju na nekakvu imaginarnu opsnost od Beograda, u Prištini od danas do sutra tumaraju od nemila do nedraga, što bi naš narod rekao. Tumaraju tako, sve dok pojedini strani centri moći ih podržavaju u tome, ali ironija je takva da svemu tome dodje kraj, pa će jednog dana, a najverovatnije kasno shvatiti da smo im mi preči kao prvi susedi i komšije od onih koji su tu došli iz sopstvenih interesa, a ne zbog interesa albanske zajednice. Tako da u perspektivi svi oni činovnici koji budu gledali u Beograd i Srbiju kao na faktor opasnosti, neće uspevati da izgrade funkcionalno društvo u svojoj zajendici, dok naprotiv, ako se pojavi političar koji će razmišljati u pravcu dobrih odnosa i saradnje, taj će prvi imati šansu da unapredi na prvom mestu životni standard stanovništva koji predstavlja.
U sopstvenoj nesnadjenosti odnosa prema Srbiji ništa manje ne zaostaju ni pojedini političari i iz Podgorice. Prednjači ko bi drugi do Milo Djukanović. Njemu takodje ne godi jačanje Srbije na svim poljima, naročito vojno. No, nimalo mu ne smeta, kada njegov mandatar i ostali iz Vlade Crne Gore, apliciraju gotovo u očaju za dopremanje osnovnih životnih namirnica iz Beograda. Drugi apsurd koji se tiče Crne Gore, je da kao članica NATO-a, izražava bojazan od naoružanja Srbije, koji ni u pomisli to ne radi iz bilo kakvih aspiracije prema ikome, već naša zemlja jača defanzivnim naoružanjem, radi većeg stepena bezbednosti sopstvene teritorije i čuvanja suverentiteta. Ruku na srce, stavovi iz Podgorice nisu stavovi naroda Crne Gore, već pojedinaca koji takodje da bi zavredeli medijsku pažnju i za jednokratnu upotrebu okrivljuju Beograd za šta im god padne napamet, takodje s ciljm skretanja pažnje javnosti na neartikulisanu političku i društvenu scenu u celini u svojoj zemlji.
Iz Sarajeva je konstanta u vidu ljubomore u odnosima izmedju Srbije i svog naroda u Republici Srpskoj, koji je na najvišem mogućem nivou sve zahvaljujući predsedniku Srbije koji je izgradio takav nivo poverenja svakom srpskom čoveku i usadio osećaj spokoja u vidu pažnje koju pruža naša zemlja svim našim sunarodnicima ma gde živeli u regionu. Takav odnos gotovo da nije nikada postojao u istoriji, naprotiv, često se dešavalo da usled sopstvenih problema u matičnoj zemlji naši državnici zanemare status i postojanje Srba van matice. Predsednik Vučić je pre svega organizovanošću i silom svog autoriteta i zalagnja doprineo da mostovi izmedju Srbije i Srba ma gde oni živeli nikada bolje nisu prohodniji i nikada frekfentnija nije konekcija izmedju vlasti naše zemlje sa Srbima iz regiona.
Pojedini predstavnici iz Sarajeva koji okrivljuju i optužuju Srbiju za koješta i da se čitav dan,od zore do mraka bave sopstvenim dilemama i lavirintima pravnim i svakim drugim nejasnoćama, ne bi stigli ni u doglednoj budućnosti da uspostave optimalno funkcionisanje jedne od najčudnijih institucionalnih postavki u jednoj zemlji na planeti. Dakle, kada srede u svojoj kući red, onda kao kredibilni političari bi imali kapacitet da istupe i govore o bilo kavkom stavu naše zemlje i potezima Srbije, ovako do tada jednostavno nisu takmac Beograda za bilo kavko polemisanje po pitanju integriteta.
Dok od svih pometnutih, najzabavnije izjave stižu nam iz Zagreba. Njihovi predstavnici bave se Srbijom kao lajt motivom svakodnevno i nezabilazno. Iako članica Evropske unije i Nato saveza, Hrvatska gradi svoju politiku ali za unutrašnju upotrebu na kontu imaginarnog retoričkog obračuna sa Srbijom. Kaže njihov predsednik Milanović, da je Hrvatskoj mera za poredjenje jedna Španija, a ne Srbija, valjda čovek je procenio da duhovitost donosi koji politički poen više. Tako svakodnevno na hrvatskom medijskom nebu predsednik Srbije je jedna od glavnih tema, para im oči napredak Srbije pa kud će, oni na svaki način, diskvalifikuju Srbiju po svakom osnovu, ne bi li zabavili svoju domaću javnost i da im skrenu pažnju sa Španije sa kojojm se nadmeću kako kaže Milanović.
Ono što povezuje sve navedene centre i njihove političare u odnosu prema Srbiji i predsedniku Srbije je nemoć, zavist u prostom algoritmu koji kaže: Srbija suvereno donosi odluke po svim vitalnim pitanjima vezanim za kretanje kursa države, dok svi oni to ni izbliza nisu u stanju.
Da ne govorimo o spoljnoj politici tzv. vlade u Prištini, koja je po priznaju automatizovana sa američkom, legalnost ulaska u NATO kada je u pitanju Crna Gora, nefunkcionalnost države kakva je Bosna i Hercegovina, pa i uz pomoć činovnika medjunarodne zajednice koji nadgleda procese, to je na najmanjem nivou izgradjenosti i uskladjenosti. Zagreb mora po automatizmu donosti odluke koje se neretko kose sa istorijskim i svakim drugim tekovinama hrvatskog naroda. Srbija je jedina od svih pomenutih samostalna, nazavisna, suverena, krči sama svoj put ka napretku, uz vodjstvo predsednika Vučića postala kredibilna i prepoznata kao prvi i ključni faktor za mir i stabilnost gradjana na zapadnom Balkanu.
Što kaže naš narod lako je iza šest volova gurati plug, a naša Srbija ponosna i uspravna sama svojim plugom, svoju njivu obradjuje, e tu je medja izmejdu njih i nas.