To je poslužilo kao povod za razgovor sa glumcem, u kojem je on otkrio niz zanimljivih pojedinosti iz svoje biografije. Govorio je o tome kako je na početku više bio privržen muzici, ali i kako je izgledao njegov napredak u svetu glume. Tekst koji je izvorno objavljen u „TV Novostima“ prenosimo u celosti:

Da nije pristao da po cenu uloge promeni svoj prepoznatljivi imidž i ošiša se na „keca“, Božidar Boda Ninković možda danas ne bi bio u filmu „Normalni ljudi“ Olega Novkovića. Šekspirovska dilema – šišanje ili ne – nestala je kada je pročitao scenario, i u njemu ulogu Baneta, vlasnika kafića u kojem se okupljaju glavni junaci sa svojim pričama i idejama kako bi konačno mogli da počnu normalno da žive. Za lik Baneta, kaže, nije bilo teško naći uzore, jer je baš takvih ličnosti, u poslednjih petnaestak godina, oko nas bilo i previše. Produkt su našeg vremena, čudnih okolnosti i načina razmišljanja, kada je najveći ljudski kvalitet – snaći se. Dakle, snaći se, bez obzira na posledice i cenu, ili kako to Bane kaže u svojoj filozoviji: „Prvo ti nekog zezneš, pa onda tebe neko zezne, pa tako ide u krug.“

I pre premijere i prvog gledanja filma, Ninković je bio zadovoljan učinjenim jer je imao priliku da odigra ulogu koja se razlikovala od svih prethodnih.

– Raditi na ovom filmu bilo je pravo uživanje. Utrkivali smo se ko će šta da predloži i na koji način da odradi. Zadovoljan sam da se ovim filmom i filmom Milutina Petrovića „Zemlja istine, ljubavi i slobode“ promenilo stanovište autora. Oni više ne smatraju da je publika bez mozga, već je na pravi način stimulišu i teraju da učestvuje u filmu. „Normalni ljudi“ donose dosta humora, ali onog koji proističe iz situacije, tu duhovitost nije sama sebi svrha, niti je površno data. Naprotiv, vrlo studiozno i ozbiljno. Ovaj film jeste neuobičajen, ali mislim da će se mnogi ljudi ogledati u njemu.

Ulozi vlasnika kafića prethodila je uloga vlasnka javne kuće u „Zemlji istine, ljubavi i slobode“. Ninkovićeva saradnja sa rediteljem Petrovićem traje od studentskih dana, kada su zajedno radili diplomsku TV dramu „Telefomanija“. Sledila je serija „Dome, slatki dome“, čiji se junaci i danas pamte, ona dva švercera sa Dorćola, Kiza i Komina. Prva popularna uloga često ostane kao markica, pa se i Bodi Ninkoviću televizijski nadimak još dugo zadržao po završetku serije.

– Ceo fazon o Kizi i Komini radio se na čitajućim probama. Par smo bili Ranko Tankosić Sarma i ja. Raletu, našem idolu još iz vremena filma „Specijalno vaspitanje“, dosadilo je da koristi svoj prepoznatljivi način govora. Dva dana smo imali probe bez uspeha, pa tekst, mada veoma duhovit, nije funkcionisao, jer se Rale upinjao čisto da govori. U trenutku dok smo čitali, neko je telefonom pozvao Raleta, a on u svom fazonu pitao: „Ša je bilo, kaži brate?“ Potrudio sam se da i ja „skinem“ njegov način govora. Rodio se tandem. Bio je to lep posao, lep tandem, moja prva uloga po kojoj me je zapamtila TV publika. Čak je, mislim, serija išla malo ispred vremena. Kad bi je reprizirali, mislim da bi imala velikog uspeha.

Nizale su se Bodine uloge: „Braća po materi“, „Vreme čuda“… Male, ali značajne, jer su ga kao glumca prikazale u drugačijem svetlu. Priča o njegovim glumačkim počecima, da nije istinita, mogla je biti izmišljena. Kurpulentni mladić sa 21 godinom pobegao iz Smedereva u Beograd i odmah položio prijemni na odseku glume, a posle petnaest godina napustio studije.

Pre toga, muzika mi je bila osnovna vokacija, jer sam se ugledao na brata LJubu. On to interesovanje nije shvatao ozbiljno jer me je jako zanimao i fudbal. A ja sam tajno uzimao gitaru, mučio se kao levoruk, jer nisam menjao raspored žica da on ne bi primetio… Tako sam naučio da sviram – i to kontra. U leto ’72 godine, kada sam pao na prvoj godini, u tehničkoj školi, otišao sam na letovanje u Makarsku i tamo se slučajno takmičio kao pevač amater. Sa „Odisejom“ Lea Martina osvojio sam drugo mesto po mišljenju žirija (u kojem je sedeo i Leo Martin) i prvu nagradu publike. Sav srećan, sa fotografijom kao dokazom, šokirao sam roditelje po povratku kući. Plašilo ih je da će im muzika oteti i drugo sina. Iduće godine prvi gimnazije završio sam zamalo kao odlikaš. To leto pamtim po svom prvom javnom nastupu u emisiji „Veče uz radio“ Nikole Karaklajića. Definitivno sam bio inficiran muzikom. Ponavljao sam i drugi gimnazije. Nastao je haos. Postao sam član već poznate grupe „Kameni cvet“, radio songove za amatersku predstavu „Kralj Ibi“. Na jednu od proba ušao sam i rekao: „Kralj je stigao!“ LJudima se to dopalo. I meni. Dobijao sam manje uloge, sve do „Mandragole“ u kojoj sam dobio jednu od glavnih. To je donelo i neke nagrade. Bio je to lep period amaterske igre. Na jedvite jade sam završio gimnaziju. Po preporuci prijatelja, reditelja Branka Čubrilovića, otišao sam na prijemni primljen u klasu Milenka Maričića. Akademija je bila nešto drugo, škola koja ima svoja pravila, a ja sam već za dve nedelje shvatio da nisam spreman da se prilagođavam klišeima…

Vratio se tek posle sedam godina. U međuvremenu je imao grupu „Pseudo pank cirkus grupe OPS“, nešto između pozorišta i rok muzike. Posle vojske ’84 vratio se glumi u prvoj generaciji profesora Vlade Jeftovića. Profesor veruje u svoje talentovane đake i angažuje ga u „Bošku Buhi“, u predstavi „Zli patuljak“. Igrao je vešticu. Slede uloge za odrasle, ali dečje pozorište, i pored stalnog angažmana u JDP-u, nije napuštao. Igrao je na svim scenama, osim na Terazijama. Do sada je na pozornici odigrao više od 1500 predstava.

Ali, nikada se nije odrekao muzike. Planira snimanje dečjeg CD-a i mjuzikla. Čak postoji i radna grupa „Dečja zemlja“ i plan snimanja filma za decu. Ovih dana debituje u pozorištancetu „Puž“ u predstavi „Tri praseta“, ali pouzdano znamo da neće igrati nijedno od prasića. Možda vuka? Glumačkog.