Jovan Dučić je govorio da su Hrvati najhrabriji narod na svetu, ’ne zato što se ničega ne boje, nego zato što se ničega ne stide…
Hrvatsko državno rukovodstvo, zemlje koja je članica Evropske Unije i NATO-a, vinula je još jedan necivilizacijski potez, u vidu zabrane predsedniku Srbije Vučiću da poseti Jasenovac i oda poštu stradalim Srbima, najvećem mestu stradanja Srba na svetu.
U prvi mah smo se ponadali da je u pitanju propust, nepažnja, greška koja se da provući u administraciji, nadali se da je Hrvatska država oplemenjena u svom okruženju Evropske Unije i da je načinila korak ka zrelosti i domenu razvoja, u kom je nužno suočiti se sa svojom neslavnom prošlošću. Medjutim, zavarali smo se. Ljudski je bilo nadati se, da je Hrvatska spremna da se u nekom trenutku zastidi svoje mračne i po srpski narod fatalne prošlosti. Ne samo da su načinili zabranu posete i njihovo besmisleno obrazloženje iste, pod ma kakvim izgovorom, načinili su sramotu i bacili senku na čitave buduće generacije i dodatnu mrlju utkali u celokupnu svoju mitomansku državnost, a na uštrb istrbljenja Srba.
Nedopuštajući jednom Srbinu, naročito predsedniku Srbije kao potomku strdalnika u toj jasenovačkoj genocidnoj mašineriji, najnovije je što Hrvatska nudi čovečanstvu, to je da skrnavi i po ko zna koji put pokuša da žrtve Jasenovca i njihove potomke omalovaži.
Izostanak reakcije evropske zajednice, takodje, odzvanja toliko koliko i ova pre svega nepromišljena reakcija vlastodržaca iz Hrvatske. Nepormišljena, jer nisu se nadali da će ovakvim i sličnim postupcima, samo ojačati srpsko društvo u celini, koje staje rame uz rame sa svojim predsednikom i koje je ujedinjeno u reakciji i shvatanju ponašanja i odnosa koje ima pre svega Vlada Hrvatske na čelu sa Andrijom Plenkovićem, prema Srbiji i našem predsedniku. Hrvati su se zaigrali, igrajući na pogrešnu kartu i poteze koje vuku, vode ih na pogrešnu stranu istorije, kao i uvek kada su oni u pitanju. Predsedniku Srbije koji je uspeo da iznedri i vrati slobodarski duh kod srpskog čoveka, ovakvi i slični antiljudski gestovi, samo mogu da ojačaju podršku koju mu uzvraća naš narod, koji je osvešćen i dovoljno trezven da stane uvek onda kada je potrebno u zaštitu i iskaže jedinstvo i u dobru i u zlu.
U Beogradu osim nekoliko konvertita, pre svega medijskih koji po fizionomiji su antidržavnog karaktera, a njih je u promilima, predsednik Vučić ima plebiscitarnu podršku, a posle svake gadosti upućene njemu ta podrška samo je jača i čvršća. Hrvatska država računa da je Srbija i dalje ona Srbija iz nekog prošlog vremena, koja nije imala snage da stoji uspravno, i da brani svoje vitalne nacionalne interese, naprotiv neretko se izvinjavaći ni za šta. Čini se da su prespavali proteklu deceniju, i sada se nalaze nanovo na starom putu u svojoj krizi identiteta, i kada uvek naidju na taj kolosek okrenu se mržnji ka Srbiji, ne bi li pronašli bazu svoje utemeljenosti u vrednosti na kojima su nastali.
Sama reč Jasenovac led krv u žilama svakog Srbina na kugli zemaljskoj. To je mesto u kom je kosti ostavilo prema nemačkim podacima još 1945. godine oko 800.000 ljudi, najviše Srba, a onda Jevreja i Roma. To mesto monstruozno, nezabeležno igde drugo na svetu u kom su se utrkivali ustaški koljači ko će više Srba pogubiti, je mesto koje je sveto za Srbe, koji nikada dok je poslednjeg Srbina neće zaboravti. Ovakvim postupcima zabrane predsedniku Srbije da poseti i oda poštu, da se pokloni u Jasenovcu, pokazatelj je da Hrvatska je jedna nesrećna zemlja koja nije u stanju da nosi breme svoje prošlosti, nikako ne uspevajući da se suoči sa istinom, a sve dok to ne uradi, ona će biti teritorija koja je pod tenzijom i strahom od sopstvene prošlosti. Naravno čast narodu hrvatskom koje nije krivo što ga predvodi nezrelo rukovodstvo, nesposobno da nosi breme pozicije na kojoj je.
Prošlost Hrvatske govori činjenićno da smo im podarili slobodu 1918.godine, iako su bili na strani koja je rat izugubila, iako su tada bili na strani Austrougrarske, da nije ušla u savez sa Kraljevinom Srbijom već tada je veliko pitanje šta bi ostalo od te države, odnosno teritorije. Nedugo nakon toga iznova su bili na pogrešnoj strani istorije, na gubitničkoj. U Drugom svetskom ratu brže bolje dali se u zagraljaj Hitleru i masovno osnivanje fabrika smrti za Srbe, koji su pretpeli genocid za koji Hrvati nikada odgovarali nisu. I devedesetih godina 20.veka, njihova državna politika bila je tragična, u kojoj su se vodili takodje idejom zatiranjem Srba i srpskog semena u Hrvatskoj.
Ono što danas slave kao „Dan pobede i domovinske zahvalnosti“ a odnosi se na takodje genocidnu akciju „Oluja“ iz 1995.godine, genocidnu po svim Medjunarodno pravnim definicijama zločina, te kako mogu očekivati i nadati se nekakvoj svetloj budućnosti kada baza i sadržina, njihov temelj, je mračan, čemeran i nedostojan civilizovanog sveta. Tek onda kada iznedre rukovodstvo koje je u potpunosti spremno, ne samo deklarativno već suštinski, da se suoči sa prošlošću i prihvate i priznaju u punom kapacitetu monstruozne akcije nad Srbima u raznim epohama, tek tada mogu stati u red civilizovanih država i graditi budućnost na nekim zdravijim osnovama.
Mnogi kroz prošlost su na silu pokušavali da Srbima isčupaju to seme sećanja, i poseku koren srpske istorije, ali su samo dobili kontra efekat u kom je naš narod uvek se grupisao, i po pravilu dobijao snagu toliku, da uvek je izlazio složniji i jači i odvažniji da se okrene sebi i gradi sopstvenu državu jačajući je u svim segmentima.
Nasuprot Hrvatskoj koja je zarobljena u tamnici prošlosti i čeljustima sopstvenih grehova, Srbija na čelu sa predsednikom Vučićem emituje takvu energiju i snagu prosperiteta, koja svim dobronamernim susedima nosi dobro i svi koji su pošteni, pre svega prema sebi to uvidjaju i podržavaju, kako u regionu tako i šire.
Naš narod zna da kaže da istina najviše boli. Takodje na mržnji se ništa dobro sagraditi ne može i sigurno da nam ostaje nada, da pre svega hrvatsko rukovodstvo nadje snage da preispita svoje glave, da li je bolje po njih graditi prijateljske ili neprijateljske odnose sa Srbijom. U veri da narod i društvo u Hrvatskoj ne podržava ono što radi deo njihovog državnog aparata i da se će shvatiti svi zajedno da putem kojim koračaju ne donosi nikom ništa dobro. Ovakivim postupcima kako su danas odreagovali, samo nastavljaju niz poteza koji sigurno ih svrstavaju na gubitičku stranu istorije.
Naša je obaveza da se uvek sećamo naših predaka koji hodaju nebom Srbije, i da ih nikad ne zaboravimo!