U vreme cara Maksimijana bi veliko gonjenje hrišćana. U gradu Apamiji sirskoj Mavrikije beše starešina mesne vojske. Neznabošci ga tužiše caru kao hrišćanina i kao sejača vere hrišćanske među vojnicima. Sam car dođe i povede istragu. S Mavrikijem bi izvedeno pred cara i sedamdeset vojnika hrišćana, među kojima i sin Mavrikijev Fotin. Ni laska ni pretnja careva ne može pokolebati ove junake. Na pretnje careve odgovoriše: „O care, nema straha u dobroumnoj i moćnoj duši onih koji ljube Gospoda!” Kada car naredi te svukoše s njih vojničke pojase i haljine, oni mu rekoše: „Bog naš obući će nas haljinama i pojasima netruležnim, i večnom slavom!” Kada ih car ukorevaše što su prezreli čast vojničku, datu im od njega, oni odgovoriše: „Čest tvoja je beščešće, jer si zaboravio Boga koji ti je dao carsku vlast!” Tada car naredi, te pred očima Mavrikijevim posekoše mu sina Fotina, da bi time ustrašio oca i ostale. No Mavrikije reče: „Ispunio si našu želju, o mučitelju, i poslao si napred pred nama Fotina, vojnika Hristova”. Tada ih car osudi na najnečovečniju smrt: odvedoše ih u neko blato, obnažiše, privezaše za drveće i namazaše medom, da ih komarci, ose i stršljenovi izujedaju. U strašnim mukama predadoše duše Bogu tek desetog dana i odoše da se večno raduje s angelima svetim na nebu. Hrišćani tajno uzeše tela njihova i česno pogreboše. Ovi hrabri Hristovi vojini postradaše oko 305. godine.
